Tanke ,,dimenzije su postale moja stvarnost…,,
,,Neki su sedeli u tami, i u najvecem mraku, zatvorenici koji su patili u gvozdenim okovima, jer su se usprotivili recima Bozjim i prezreli savet Najuzvisenijeg… Onda su zavapili Gospodu u svojoj nevolji, i izbavio ih je iz njihove uznemirenosti. Izveo ih je iz tame i najdubljeg mraka, i slomio njihove okove.“ Ps. 107
Posvetio sam ovo svedocanstvo onima koji nastavljaju da traze svoje mesto u zivotu: koji, u sarenoj paleti boja, raznih stilova zivota, razlicitih misljenja i promenljivih trendova, zele da budu verni sami sebi. Obracam se onima koji su dostigli mrtvu tacku i kojima je potrebno cudo. Onima koji su zedni da znaju istinu o svemu i da vide vise nego sto javno misljenje dozvoljava. Onima koji vole avanturu i nisu zaboravili da lete. Znam zasigurno da Bog koji je ucinio cudo sa mnom, je dovoljno jak da pomogne i tebi. Ne boj se! Samo veruj!
Desilo se cudo u mom zivotu i voleo bih da podelim najvazniju stvar koju razumem sad. Rodjen sam u gradu Artyom u primorskoj regiji, na dalekom istoku Rusije. Moji roditelji su bili obicni ljudi: tata je bio vojni oficir, majka- nastavnica ruskog i engleskog jezika. Preselili smo se u Kijev, ziveli u baltskoj oblasti i onda smo se vratili u primorski kraj opet. Za vreme skolskih dana, bivajuci kao vecina tinejdzera, zeleo sam nesto vece nego sto nasa ,,Velika i Mocna zemlja,, moze da pruzi. Nije mi se svidela pesma Marksiste Lenjina, ne samo jer nije bilo Bozje vere, nego zato sto su svi trebali da budu kao ostali. Postepeno, trazeci vecu realnost, poceo sam da koristim drogu. To mi je izgledalo kul. Proboj u podsvesti, jacanje kreativnih sposobnosti, krug novih prijatelja, koji su razumeli svet oko nas neadekvatno . Voleo sam drogu. Cilj je bio da mogu da ih koristim ispravno i da budem u samo-kontroli. Otkada sam otkrio hasis, postao sam svestan da je poceo da da iscrpljuje sam sebe, i sve ,,uzvisene i tanke,, stvari, povezane sa njim, su vremenom nestale. Otisao sam dalje, nalazeci nove subgrupe, npr., stimulatore. (Ljudi su samo znali za Efedron; samo nekoliko njih u gradu su probali mulku, lokalni opijum. Receptura je stigla iz Moskve.) Iako mi je bilo samo 16 godina, vec sam bio zavistan od droge. Secam se da smo moj prijatelj i ja pojeli 90 pilula Radedorma. Onda smo ubrizgali nekoliko pakovanja Efedrinai dodali Taren. Tek posle nekoliko dana sam mogao da u/vidim sta se desilo. Danas bi ta doza mogla da ubije odraslu osobu koja nije navikla na drogu.
Ali meni se nije svideo ovaj ,,stil,,. To je bio ,,bull staff,, a ja nikad nisam voleo teske i otupljavajuce stvari. Zeleo sam da zivim, ne da padam u nesvest. Uskoro sam upoznao ljude koji su znali za ,,corrector,, (ispravljac), i usao sam u potpuno nov svet. To je bilo za mene! Ekstra osetljivost, besplatan izlaz iz realnosti kroz ulazenje u paralelnu realnost. ,,Being inside you just play a role (nisam sigurna kako da prevedem, sta je hteo da kazem pa nisam prevela, mozda moze i da se izbaci ta jedna recenica, nije najvaznija…) ,,Svi misle da si ti ,,lud,,, a ustvari su oni,,, i sta moze biti kriterijum? Sta je normalno a sta ne? Sloboda od standarda, normi, i pravila razumevanja realnosti. Sto jace ,,vozis,,, vise si kul, jer, u osnovi, svi voze, oni samo to
ne znaju. I najzanimljivije je to sto je bilo ljudi koji su te razumeli i mislili isto kao ti. Ti ljudi su postali moji prijatelji i krug mojih mojih kontakata se sirio. Jeli smo psihotropicne lekove i ziveli u svetu koji smo kreirali za sebe. Bilo je i onih koji su ih jeli samo da bi upali u prijatnu besvest, ali to je bilo nesto drugacije. Ja sam zeleo ,tanke, stvari, i droge napravljene od opijuma, sa svojim mogucnostima ogranicenim (ili neogranicenim) fizikom. Sve podgrupe: stimulatori, opijum (u razlicitim modifikacijama), sedativi, (hemp), cak i male doze alkohola su sluzile kao (sprinkles) ,zacini, u sistemu ,,korekcije,,.
Ako si naucio/la da probijes nezeljene efekte (knedla u grlu, obsesije, ili razlicite ,,promene,,) onda si prakticno bio blizu da se oslobodis ,,kompleksa,,.
Posle vracanja iz Kijeva, gde sam pratio majku povodom njene operacije, upoznao sam se sa lokalnim hipicima. Tada nije bilo mnogo njih. I kasnije, izabravsi ovaj put, odvezao sam se do San Petersburga, za veliku hipi zurku. Kafic Sajgon je mesto okupljanja za hipike u gradu Nevski. Razliciti ljudi su se tamo okupljali: pankeri, hipici, narkomani, rokeri. To je bilo ,novo, bilo je ono sto sam trazio. Leti, kada je opijum sazrevao, nije bilo nedostatka u ,hanki, (droga, spravljena od opijuma, za ubrizgavanje). Zabavljali smo se nocu, spavali danju. Bio je to moj zivot zabave. Ali kao kroz maglovit san, shvatao sam sve vise i vise, da duboko u sebi, nisam uopste bio srecan. Bio sam prazan. Trazio sam nesto drugacije. Droga, drustvo, sesije, stopiranje po celom Baltiku, i sta ce dalje, sta posle? Postajalo mi je gore, moje srce je pocelo da otvrdnjava I postepeno sam postao tezak I za samog sebe. Novi ljudi I prijatelji me nisu vise impresinirali, zivot je postao ,,oblacan,, kao oblacno vreme, i izgledalo je kao da je zla sudbina disala za mojim ledjima, povremeno se spustajuci na mene kao sledeca ,,nevolja,,. Mislio sam da mi mozda treba novac i da bi novac resio problem. Pokusao sam da cinim krivicna dela. Ali nije uspelo. Stalno je postojao pritisak, moras mnogo da mislis i da stalno budes budan- skoro da sam prestao da se drogiram da bih mogao da razumem operacije jasnije. Ali, to nije bio moj svet; moja dusa nije to zelela. To je kao kad ti neko da neki poseban delikates, ali tebi je nesto odvratno u vezi njega; svi okolo kazu da je ukusno, ali tebi je muka.
Posle nekog vremena, vratio sam se kuci u Vladivostok, i razumeo da sve oblasti zivota u kojima sam bio ,,nisu moje,,. ,,Ko sam ja? Zar ne mogu da se opustim i imam mir u svom srcu? Zasto bih ja morao da pratim red ovog sveta, da bih bio prihvacen i da bih preziveo? Da li je to sudbina svake osobe?,,
Bilo je takodje perioda depresije. Secam se da sam zakucao cebad na prozore tako da se svetlo unutra ne bi moglo videti napolju, kao u kripti, i opet sam prihvatio drogu. Nisam zeleo nista da vidim. Sve sam ,otkacio,. Ponekad bi moji prijatelji i ja (pod uticajem ,,tockova,,- pilula droge), setali po groblju ,,cisto iz zabave,,. Cesto nisam zakljucavao vrata od svog stana. Koga da se bojim? Ja sam sam bio cudoviste. Nisam se sisao tri godine. Imao sam pletenicu. Uvek sam nosio tamne naocare i kapuljacu. Kasnije sam saznao da su me lokalni momci, , iza mojih ledja,, nazvali ,,Abaddon,,, tj ,,Andjeo pakla,,.
Jednom, jedan od mojih prijatelja, mi je pomogao da dobijem ,,poziv,, (garantno pismo?) da odem u Ameriku, i ja sam odlucio da pobegnem, tj. da odem u Ameriku, da se ,pomesam, sa lokalnim hipicima, i onda da odem do Amsterdama, koji je smatran ,,rajem za ,,ljude,,. ,,Sloboda,, je bila tamo i kad bi nesto poslo naopako- ,,zlatna inekcija,,, i… ,kraj filma,. Bez poznavanja jezika, bez kontakata, poceo sam da pripremam dokumenta za vizu. Ako vec ,igram, da igram na veci rizik, da bih pobegao od mreze proslosti. Moj prijatelj je prvi otisao i odjednom se vratio. Rekao je: ,,Uzverovao sam u Hrista,,. Ja ,,to,, nisam trazio i mislio sam da cu sam otici. Ali, duboko u meni, nesto je zadrhtalo. Mozda je ,ovo, ono sto mi je potrebno.
I, dok sam pripremao sve papire za odlazak ((nije to, (odlazak u Ameriku), bilo popularno tad jos: bila je 1991. godina)), neocekivano sam prosao kroz iskustvo koje je promenilo ceo moj zivot, potpuno, i nastavlja da ga menja i danas. Doziveo sam otkrivenje realnosti Boga (Gospoda).. Bio je to obican dan. Spremao sam se za odlazak, pozdravljao sa gradom, sa prijateljima, razmisljao o smislu zivota, o onome sto me ceka… Vidite, ja sam se spremao da ucinim veoma opasan korak: da odem u stranu zemlju, skoro bez novca i bez znanja engleskog jezika.
Cemu sam se nadao? I, odjednom, u jednom trenutku, shvatio sam sa svim svojim srcem, da Bog postoji! I ovaj Bog me vidi! I ja nisam beznacajan Njemu. I ako On postoji, sta ja radim bez Njega? To je ono sto mi je bilo potrebno celoga zivota. To je bilo znanje koje nisam imao. Bio sam slep- zato sam lutao. Postao sam ispunjen takvom Ljubavlju, da sam mogao da stavim celi svet u svoje srce i da ga ugrejem.
Pao sam na klupu u parku i poceo da placem kao mali decak. Verovatno, to je bio prvi put posle dugog niza godina letargije. Ljudi su prolazili, ptice proletale, a ja sam video nebo i ovo nebo je videlo mene. Znao sam da sam prihvacen. U tom trenutku sam razumeo najvazniju stvar, i sa tim otkrivenjem sam mogao sve da pobedim!
10 godina je proslo od dana mog obracenja, ali jos uvek zivi u meni. Sada znam da me Bog voli i prihvaca onakvog kakav jesam. On je dobar Otac, ko me potpuno poznaje, ko me vodi putem koji je odredio za mene. Posle ovog iskustva, nisam mogao da budem ista osoba. Unutrasnje promene su uzrokovale spoljasnje. Droga je pocela da me zbunjuje. Cistoca, pouzdanje i nebeska radost, koji su se uselili u mene, su bili osteceni svakim koriscenjem droge. Moja savest se probudila i postala je hiljadu puta osetljivija nego pre, i to nije bila slabost, nego snaga- snaga nebeskog zivota koji je ugodan Hristu. Danas me pitaju: ,,Zar se nisi osetio lose (kriza)? Zar neces opet da probas drogu?,, Ja odgovorim: ,,Cak se i ne borim, jer to ne moze da se uporedi sa onim sto Bog daje. To je jednostavno smece (droga)! Da, bilo je malo borbe, jer me djavo drzao u ropstvu greha veoma jako. Bilo je neophodno posedovati ,tvrdocu,- tvrdocu da se odbiju stvari koje vredjaju Boga. Napustio sam prljavstinu i necistocu, i posvedocio prijateljima o svojoj odluci. Pokusao sam da pobegnem od sebe u Ameriku, ali sad kad sam primio Boga u svoje srce, zaista sam slobodan.
Danas, Isus Hrist je moj Spasitelj i Prijatelj. On me oslobodio tame u kojoj sam ziveo. Na svom putu sam video pakao u kom sam ziveo, i raj, gde Bog zove svakog od nas. Dao sam svoju dusu djavolu, kada sam zakljucio savez sa njim, popivsi sopstvenu krv. Ali Bog je dosao i oslobodio me. Danas, znam kuda da idem, sta treba da radim, i kako da zivim. Bog mi pomaze i vodi me.
Da, nije uvek lako, ali, mi, vernici, imamo Boga koji nam pomaze i daje milost da zivimo sa Njim po Njegovoj volji.
Bog mi je dao Njegov blagoslov. Dao mi je prave prijatelje- citavu porodicu Bozje dece. Od tada sam bio na raznim mestima i zemljama sveta, i na svakom mestu gde ljudi imaju Zivog Hrista u svom srcu, ja se osecam kao kod kuce, kao u svojoj porodici.
Bog mi je dao zenu i troje divne dece- devojcicu i dva decaka. Oni su kao andjeli i slave Boga od svojih prvih koraka. Bog mi je dao priliku da odem u Amsterdam, gde sam trebao da budem pre 10 godina, i mozda da umrem tamo. I tamo, medju Bozjim ljudima, bio sam zahvalan za Bozju milost prema meni, i opet sam Mu se posvetio!
I danas, verujem da me Isus Gospod vodi u nebesku Ocevu zemlju, gde, posle naseg ovozemaljskog zivota, cu biti sa svojim voljenim Hristom i Bogom- zauvek.
Dragi prijatelju, bez obzira ko si, gde god da si, i sta god da prolazis, budi svestan/na, da Bog koji te je stvorio, te vidi, voli te, i ceka da ga pozoves. Zazovi ga svim srcem, bas kao dete Oca, pokaj se za svoje grehe, pozovi Ga i predaj Mu svoj zivot, i On ce te prihvatiti i uciniti veliko cudo u tvom zivotu, koje ce promeniti sve, iznutra i oko tebe, od crnog u belo.
Isus Hrist je umro, da bi ti mogla/ao da zivis vecno! Ne boj se! Samo veruj!
S Ljubavlju i moleci se za tebe,
Tvoj prijatelj Roman